Nežan prelazak iz jednog sveta u drugi

Da li se ikada zapitamo kako se bebe osećaju i šta one poživljavaju na putu svog rađanja? Priroda je to tako udesila da se niko od nas ne seća svog rođenja. Da li smo bili srećni? Uzbuđeni? Uplašeni? Da li nas je bolelo? Sigrno je da postoji razlog zbog kojeg smo to sve zaboravili. Zaboravio je naš um ali da li je i telo zaboravilo?

U svojoj psihoterapijskoj obuci bila sam u prilici da vidim kako ljudi ponovo proživljavaju traume sa rođenja. Možda zvuči nemoguće ali zaista je to tako izgledalo. Vikali su, urlali, plakali. Baš kao što beba vrišti kada se rodi. Zašto vrišti? Sigurno ne zato što joj je lepo i udobno. Znamo da svaki bebin plač ukazuje na neku patnju.

Istina je da i mama i beba prolaze dug i zahtevan put prilikom rađanja i rođenja. Međutim i mami i bebi se može pomoći da ovaj put bude lakši i bezbolniji.

Beba je, pre nego što se rodi, sasvim udobno, ušuškano smeštena u telu svoje majke. Pluta u vodi, sklupčana i sigurna u materici. Živi u mraku i tišini. Čuje samo šuštanje talasa, otkucaje majčinog srca i sasvim tiho glasove spolja koji dopiru do nje preko vode pa se čuju kao šumovi, nežni i tihi. Sve je tako mirno i moglo bi se porediti sa stanjem meditacije.

Hajde da meditiramo pretvarajući se da smo bebe u majčinom stomaku. Potpuno smo umireni, ovde i sada, u tišini, bezbrižni i sigurni. Slušamo zvuke talasa i otkucaje srca. Odjednom postaje nam tesno. Jako tesno. Svaka promena u životu zahteva neku vrstu patnje. Jer zašto bi nešto menjali ako nam je sve super? Tek kad počnemo da patimo javi se i nagon da nešto promenimo. Oni koji su duhovno radili na sebi, znaju da svako buđenje nosi sa sobom i bol. Istovremeno sa jakom željom da napustimo to ušuškano mesto, materica i sama počinje da nas izbacuje napolje. Tako je posle i u životu, zar ne? Kad zaista jako i iskreno želimo nešto, kao da se ceo univerzum potrudi da to i dobijemo. Ovaj put prelaska uopšte nije lak. Tunel  je uzan i stiska nas ali želja je toliko velika da skupljamo snagu i idemo napred. Ne znamo gde idemo ali znamo da je to jedini put. Možda smo želeli da na kraju puta ugledamo raj ali sve izgleda više kao pakao. Svetlost reflektora uperen direktno na nas, jako svetlo koje prodire i kroz poluotvorene oči koje još nisu ni progledale, galama, užasna galama, vrištanje žena u porođajnoj sali meša se sa glasovima sestara i doktora u porodilištu. I dodiri, užasni dodiri koji ni malo ne liče na one nežne podržavajuće dodire materice. Prvi udah.. boli, peče! Da, da.. prvi udah koji svi željno očekujemo, bebe ustvari jako boli. To je prvi udah jer je do tad disala preko pupčanika. I ovo nije kraj. Hladna, ledena podloga na koju me stavljaju. Zašto? Šta je to? Vaga za merenje. Svi se raduju jer je beba „konačno“ zaplakala. A šta ona pokušava svojim vrištanjem da nam kaže? „Bože vrati me tamo odakle sam došao“. Ali nema nazad. Dobrodošli u život i srećno vam rođenje!

 Ne postoji lak put da se odmah razumemo. Ali, da li sve mora da bude baš toliko stresno i traumatično. Zavirimo malo u životinjsko carstvo. Mladunče se rađa u mraku, u tišini. Odmah po rođenju majka ga miluje, liže, doji.

Da bi se bebina još nerazvijena pluća polako navikavala na disanje, neophodno je ne presecati pupčanu vrpcu odmah po rođenju. Kada se beba rodi,  još neko vreme kiseonik će putem pupčanika dospevati u njeno telo, i ako je ostavimo vezanu još nekoliko minuta, dok još postoji pulsacija, biće zaštićena od anoksije, bez opasnosti i šoka, polako će se navići na disanje. To je samo jedna mala stvar koju, sigurno može svaka bolnica da obezbedi za malo, bespomoćno biće koje dolazi iz drugog sveta. Ili je važnije da se beba izmeri? Intimniji porođaj u tišini, zamračenoj prostoriji, stavljanje bebe na majčine grudi i prvi podoj odmah po rođenju takođe bi učinili ovaj prelazak laganim i nežnim.

„Zavisno od toga da li do ovog prelaza dolazi postepeno, nežno- ili brutalno, u paničnom strahu- rođenje može postati spokojno buđenje... ili tragični događaj“ , kaže Frederik Leboaje u knjizi  „Rođenje bez nasilja“ . 

Kako se rađaju babice?

Nekada su se žene porađale same. Same ili uz pomoć seoske babice koja bi od obrazovanja imala samo svojih nekoliko porođaja i dece. Priroda je toliko savršeno stvorila žensko telo da ono zaista sve obavlja samo. Dobro, skoro sve. Žene su rađale na njivi, u šumi, u svojoj kući. U tome su im pomagale tetke, drugarice ili priučene žene. Rađale su nekad živu, a nekad i mrtvu decu. Nekada su i one umirale. Ali sve se to smatralo normalno i prirodno. Da, prirodna selekcija. Kako žene nisu želele da umiru niti da rađaju mrtvu decu, pohitale su u bolnice, a babice su zamenili lekari. Kako je medicina napredovala otišlo se u onu drugu krajnost, u patologiziranje porođaja koji ustvari nije bolest već prirodan i zdrav čin reprodukcije.  Žena, do juče zdrava, osnažena iskustvom trudnoće, sa telom tako savršeno pripremljenim da rađa, danas leži u porođajnoj sali, sama, prikačena na infuzije i aparate. Medicina jeste smanjila broj smrtnih ishoda ali je i dovela do komplikacija koje se nisu događale prilikom normalnog i nesputanog porođaja.  Veliki broj porođaja u bolnici završi se carskim rezom, a gotovo na svakoj ženi radi se epiziotomija ili presecanje međice. Ženama se u bolnici putem indukcije ubrzava porođaj, time se sprečava prirodan tok i telo se ometa u svom procesu rađanja. Danas i u medicinskom osoblju raste svest o tome da je prirodan tok bolji kako za majku, tako i za dete, pa se u modernijim i bolje opremljenim porodilištima, ženi dopušta da neometano rađa. U toku kontrakcija ženi se dozvoljava da šeta, pije vodu, sedi na pilates lopti, sluša muziku... Ona nije ostavljena sama već joj je omogućeno prisustvo supruga, mame, drugarice, dule. Međutim u našim porodilištima još uvek nije zaživela ovakva praksa, osim u pojedinim manjim porodilištima gde uslovi tako nešto dozvoljavaju.

Nezadovoljne tretmanom u porodilištima ili zbog udobnosti sopstvenog doma, sve više žena se danas odlučuje za porođaj kod kuće. Žena ima pravo da bira gde i na koji način će se poroditi, a isto tako ima pravo da se oseća sigurno i da uz nju bude stručno lice ukoliko ona to želi. U zemljama u kojima je kućni porođaj legalizovan, porodilja koja želi na ovaj način da rodi, dobija jednu do tri iskusne babice koje su posebno obučene za porođaj kod kuće. U nekim zemljama babice čak vodi celu trudnoću, a lekar se uključuje tek ako postoji potreba za tim.

Kako se postaje babica?

Babica se pre svega rađa sa posebnim osobinama i potrebom za pružanjem podrške prilikom dolaska čoveka na svet. Ona je hrabra, intutivna, empatična, brza ali istovremeno i nežna. Ali pre svega ona je ODGOVORNA. Odgovorna ne za jedan već za najmanje dva života. Zato, ona vredno uči i ceo radni vek usavršava svoje znanje kako bi bila što bolja i sigurnija u sebe, kako bi bila najbolja podrška ženi u trenutku rađanja. Da bi postala to što jeste ona ide u školu i na praksu. Pre podne je u bolnici, a popodne u učionici. Kad završi školu još uvek nije spremna za porođaj.  Oseća strah, strepnju i tremu pri svakom novom rađanju. Nije joj svejedno da uzme takvu stvar u svoje ruke. Posle mnoštvo porođaja koje će samo da gleda i tako uči od starijih, iskusnih babica, usudiće se da učesvuje u rađanju posteljice i kupanju novorođenčeta. Puno će vremena i prakse proći i tek kada se oseti sigurnom učestvovaće i u porađaju. A tek kad više ne bude ni znala broj porođaja u kojima je učestvovala, kada se doškoluje na visokoj školi ili fakultetu, usudiće se da bude sama sa porodiljom u neometanom porođaju kod kuće. Kako u većini slučajeva, kod prirodnog porođaja sve prođe kako treba, možda joj sve to i nije potrebno. Ali ona je babica i ona je odgovorna. Ona ništa ne prepušta slučaju!

Neke se žene same porode kod kuće. Jednostavno imaju poverenja u sebe i svoje telo. Nekada prisustvuju samo dule. Dula je drugarica, dobra vila, koja pruža podršku u toku porođaja ali ne stručnu i medicinsku pomoć već onakvu kakvu su žene nekada imale kad su rađale u kući. Dula će je masirati, negovati, pričaće sa njom, ohrabriće je, skuvaće joj supu ili čaj. Međutim, ako žena želi da se uz stručnu pomoć tj u prisustvu babice ona mora da zna da je ta babica, zaista stručna i školovana.

Kako naša država nema sluha za potrebe ovih žena, koje će se poroditi kod kuće bez obzira na stav države, otvorilo se jedno jako rizično polje. Bez postojanja zakona koji bi stavio okvire i obezbedio da postoji kontrola prilikom porođaja kod kuće, praktično bilo ko može da se predstavi kao babica ili lekar i uzme sebi za pravo da učestvuje u porođaju. Ostavljeno je ženama da same procene kompetentnost osobe koja će se predstaviti kao stručna.

Institut za prirodnu medicinu u Beogradu, otvara vrata svima onima koji žele da budu babice. Ukoliko ste i vi jedan od njih možete to postati, preko noći. Dovoljno je da završite kurs koji podrazumeva da položite 8 ispita i praksu za koju je zadužena žena koja je završila isti taj kurs sa vrlo sumljive dve godine iskustva koje se ne zna gde i kako je stekla. Kada to završite dobijate diplomu babice koja govori o tome da ste osposobljeni da porađate žene kod kuće. Sada zamislite ženu koja jako želi da se porodi kod kuće i ima ispred sebe ženu koja nosi diplomu babice i kaže da se bavi baš porođanjem kod kuće. Kako žena da zna da li je to ista ona babica koja se godinama školovala i sticala iskustvo? Da li će joj pasti na pamet da ispred sebe ima samo kursadžiju?! Kome bi još palo na pamet da neko sa kursom može da bude babica? A odgovornost, šta je to?! Razumemo da se danas brzo živi i da svi žele nešto instant ili što bi u narodu rekli „preko hleba pogaču“. Ali, da nismo možda, malo više, pogubili konce? Na istom tom fakultetu možete da postanete lekar prirodne medicine, magistar ili doktor. Naravno, moraćete da položite nekoliko ispita kao što su na primer braon napitci ili lečenje postom.

I na kraju ostaju brojna pitanja. Kako je ovaj fakultet dobio dozvolu za rad? Ko ga je akreditovao? Da li će država uraditi nešto da spreči ovo anarhično ponašanje tamo gde bi moralo biti kontrole? Da li ćemo se i dalje praviti da se sve žene porađaju u porodilištu? Legalizacija kućnog porođaja omogućila bi postojanje izbora na koji žena želi da donese bebu na svet ali i bezbednost u takvoj odluci. Siguran porođaj, u udobnosti sopstvenog doma. Tada bi žena koja želi kod kuće da se porodi, dobila stručnu babicu i hitan prevoz ako bude potrebe da se porođaj ipak završi u bolnici. Sprečila bi se mogućnost da se porođajem bave nestručna lica ali ono najvažnije, sprečili bi se mogući negativni ishodi.

Savet za trudnice koje se odluče za kućni porođaj: dobro se raspitajte i informišite o svemu, a posebno o osobi kojoj ćete ustupiti ogromno poverenje!

http://yourlisten.com/MirkoFilipovic/kurs-za-babice-fakulteta-prirodne-medicine

http://yourlisten.com/MirkoFilipovic/miroljub-petrovi-i-kurs-za-babice